Заборављени

ДРАГУТИН ЦИГАРЧИЋ (1922–1985), ПОСЛЕДЊИ ВИЗАНТИНАЦ СРПСКЕ МОДЕРНЕ
Тиховање једног мајстора
Неправедно скрајнут, сликао је на подобије старих зографа. Његова боја као да је сазревала стотинама година, боја старог зида, топла и испрана, окађена, посна, у дослуху са личним и естетским аскетизмом. Успоставио је везу између средњег века и високог модернизма, у духу медитеранског завештања балканске културе. Један је од оних који су педесетих и шездесетих српску ликовност вратили у европске токове, после прекида насталог соцреалистичком цензуром

Пише: Дејан Ђорић
Фото: Поклон збирка Рајка Мамузића
Репродукције: Колекција Николе Богдановића

Овај текст је сећање на једног сликара, драгог човека и суптилног уметника. Недавно се навршило тридесет пет година од одласка тихог и скромног мајстора, Драгутина Цигарчића Циге (Врање, 1922 – Београд, 1985). Мали растом а велики душом, удаљен од свакодневних вулгарности и достојанствен у својој сликарској самоћи, у кули од слоноваче, ђаке и сабеседнике смиреношћу и скоро монашком узорношћу уводио је у несазнатљиве просторе ликовне уметности.
Цигарчићева биографија је за поштовање, мада никада ништа лично није истицао. Рођен је у породици познатог врањанског терзије Љубомира Цигарчића и мајке Савке – домаћице. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1946. године, а затим је био сарадник у Државној мајсторској радионици Мила Милуновића, некој врсти квалитетних постдипломских студија, које су прошли многи виђени сликари. Милуновић је био тих раних поратних година највећи ауторитет у формирању наших модерних сликара. Цигарчић је боравио у Француској као стипендиста француске владе и стипендиста Фонда „Моша Пијаде”, златној потпори младим уметницима коју је пружао Титов систем, чега није било ни у једном потоњем. Учествовао је на студијским путовањима у Прагу, Паризу, Будимпешти, Венецији, Бечу и Риму, али је у његовом делу највидљивији утицај француске модерне културе. Припадао је групама „Самостални” и „Децембарској групи”, која је била изванредно значајна, окупљала велике сликаре, али била и државни пројекат, насупрот групи „Медиала”, првом правом српском андерграунду и опозицији, како ликовној, тако и политичкој (прогањана у такозваном „црном таласу” и другачије). Цигарчић је имао три самосталне изложбе, све у Београду: 1948, 1956. и 1960. године. Учествовао је на многим групним изложбама у земљи и иностранству.
Мали и окретан, сликао је до последњих година живота одлично. За њега није важио као за данашње уметнике популарно речено „замор материјала”, рано опадање у квалитету. И некада су сликари тешко живели, па је Цигарчић био професор на Школи за индустријско обликовање у Београду. Наш приказ је обојен лично, из прве руке, писац овог текста сећа се свог професора у популарној и изванредној дизајнерској школи. Држао је у првој години наставу цртања и сликања, обавезну за све одсеке. Никога није обарао, брзо је препознавао најталентованије, ћутке је давао корекције током рада. Настава је била и у том смислу класична и налик оној са Ликовне академије што се полазило од цртежа, по узору на античку скулптуру. Потом се постепено прелазило на рад са бојом, према одмерено и промишљено постављеној мртвој природи, која је са разних страна била захвална за сликарску анализу. У настави је хтео да дâ добар темељ.

НАЈЛЕПШИ ПЛОДОВИ ЈУГА

Реч је о ствараоцу који је радио на посебан начин, дубоко уважавајући традицију, своје наслеђе, у духу саме речи traditio као пренос а не окоштавање, али су код њега средњи век и фрескопис долазили до другачијег израза него код његових сабораца из „Децембарске групе” – Лазара Возаревића и Александра Томашевића. Дискретан и суздржан, опрезан и мудар, он није допуштао да било шта директно продре у слику, све је морало да прође његове бројне филтере наталожених осећања и доживљаја. Тај неправедно скрајнути и заборављени мајстор, који незаслужено није стручно потврђен, сликао је на подобије старих зографа, његова боја као да је сазревала стотинама година, изравно пренета са фреске. То је боја старог зида, топла и испрана, окађена, толико сугестивна, крајње посна, која упућује на лични и естетски аскетизам, на сликара који је у облачењу и наступу практиковао тиховање. Цртач и професор Драган Лубарда је у том смислу сажео један ликовни програм у дефиницији: „Не посно од масног, већ посно од посног”. Тако би најкраће и другачије могле да се одреде православна естетика и духовност.
Цигарчић је представљао оно најлепше и најбоље што даје југ Србије, традиционални свет, скроман и суздржан. Успоставио је везу између иконописа и фрескописа, средњег века и високог модернизма, у духу медитеранског завештања балканске културе. Ту треба имати у виду генијалну идеју великог историчара уметности Станислава Сташе Живковића, да је целокупна српска уметност, од Лепенског Вира, Винче, преко грчких, римских и византијских утицаја до модернизма, део медитеранске уметности. Подсетимо се да је Марија Гимбутас, један од најбољих познавалаца древних култура Балкана, сматрала да су грчки митови настали на основу оних из земаља у грчком залеђу из доба неолита. Тако би Драгутин Цигарчић могао да се назове и последњим Византинцем српске модерне, мада таква естетика траје и до млађих уметника, али они припадају времену постмодерне.
Као и код других сликара високог модернизма, Цигарчићев ликовни свет настао је на наслеђу међуратне уметности, са корекцијом, отклоном према древности, за коју не знају водећи европски и амерички сликари. Био је један од уметника који су педесетих и шездесетих година постепено али сигурно српску ликовност увели у европске токове на сасвим нов начин, после прекида насталог цензуром социјалистичког реализма.
Премда је на својим делима примењивао тада савремена, актуелна ликовна решења, може се рећи да се колико за баштину занимао и за поетику ликовног интимизма. Интимизам је у српској уметности стара и жилава биљака, која и данас цвета, развија се од пленериста Косте Миличевића и Малише Глишића до савремених, младих сликара. Цигарчић је подржао то крило типично грађанске уметности свога времена и осавременио естетику интимизма, увођењем апстрактних елемената и тежњом ка сведености. Најбоље његове слике плаћају дуг времену, сезановској школи, али се и митским гласом издвајају у сазвучјима пребогате српске уметности.

***

У високом модернизму
Цигарчић је истакнути српски представник високог модернизма, у ликовном смислу једног од најлепших и најбогатијих периода уметности двадесетог века. Трајао је, условно речено, од 1950. до 1980. године, када наступа друго осећање света и сасвим другачија уметност, за коју се многи питају да ли се уопште тако може назвати.